Biciklima do Jermenije samo uz istrajnost i volju

Piše: Lazar Marković 
 
Kažu da je za putovanje biciklom potreban bicikl, vreme i najvažnije volja.  Biciklisti se na  putovanjima odlučuju za  hostelski ili smeštaj u domaćinstvima ali i za kampovanje, kako bi osetili kulturu i prirodne lepote svog okruženja. Niški rekreativni biciklista, Svetozar Dimitrijević  pristalica je  kombinovanja i kampovanja i noćenja u smeštajima i već nekoliko godina upražnjava rekreativne vožnje ka udaljenim  mestima.
 
Bilo je nekoliko višednevnih putovanja. Odlazak na Zavojsko jezero svrstao bih u opuštajuće i u ona putovanja na kojima najviše uživam. Išao sam sa još jednim prijateljem i nismo imali obavezu da se vratimo brzo, stoga  smo se kretali laganim tempom i putovali smo četiri dana,  rekao je Svetozar.  
 
Svetozar je biciklom odlazio i na ciljeve koji prevazilaze  okvire rekreativne vožnje. Jedna od najudaljenijih  destinacija ka kojoj je pedalirao bila je  Jermenija.  Pre samog  puta u Jermeniju, testirali su svoju i izdržljivost opreme vozivši  do Višnjićeva, mesta kod Šida. Usledilo je putovanje na kojem su od Niša prešli  oko sedam hiljada i četiristo kilometara, a  na kome je sa saputnikom  putovao preko pet hiljada kilometara biciklima , a ostatak prešao  brodom i vozom.
 
Na putu za Jermeniju nije uvek bilo prijatno, pored povreda imali su problema i sa orijentacijom . Svetozar ističe da mu je smetala ispravnost vode u nekim zemljama, pa je često kupovao flaširanu, dok je hranom uglavnom bio zadovoljan. U torbama su uvek  imali hrane za barem dva  dana,  najviše zbog toga što po nekoliko dana nisu nailazili  na naseljena mesta. Trudili su se da  sami spremaju obroke,  a nekad su se hranili  i u  restoranima.
 
Zbog loše mape i nedostupnosti interneta su se  nekoliko puta izgubili, a Svetozar žali što su neke prelepe predele neznajući preskakali.
 
Što više materijala treba spremiti pre polaska na put , a onda usput i uz savete lokalaca korigovati informacije. Lako može da se skrene sa pravog puta usled neinformisanosti,  pa smo se tako često dezorjentisano kretali  kroz Jermeniju. Kada smo nabavili neku školsku kartu Jermenije, jedinu koju smo mogli da nađemo,  na njoj nisu bili vidno ucrtani putevi pa je ispalo da je jedna prava deonica od dvadesetakak kilometara ustvari bio put preko planine od pedesetak  kilometara. Cela dva dana penjali  smo se  uz tu planinu visoku  2  hiljade  i petsto metara nadmorske visine, rekao je Svetozar za BYN.
 
Svetozar navodi  da su usput koristili i  Warm showers, sajt namenjen nalaženju domaćina preko interneta. Slao je nedelju dana unapred poruke ostalim korisnicima koji su usput, ali nisu imali sreće da ih neko primi u svoj dom. Pretpostavlja da se to dogodilo zato što  ljudi drugačije posmatraju zahtev kada treba da ugoste dvojicu biciklista. 
 
Noćili smo u šatorima. Zone slobodnog kampovanja su skoro svuda, a često smo šatore postavljali blizu nekog naselja ili u voćnjaku/dvorištu neke kuće, naravno uz dozvolu vlasnika. Od sedamdeset pet dana možda smo petnaest puta bili u hotelu ili hostelu, mahom da operemo stvari i da se odmorimo, navodi Nišlija. Poslednji  savet našeg sagovornika  je da ukoliko se neko izgubi u gradu , pogotovo ako je velik, treba pitati taksiste jer najbolje znaju grad i mogu se naći svuda.
 
Za ovakvu vrstu putovanja nije neophodna preskupa oprema i zapravo je jedan od najekonomičnih načina za prelaženje velikih razdaljina. U našim krajevima nije  popularan ovakav vid turizma, no sigurno je da je jedan od najefikasnijih po pitanju upoznavanja predela, ljudi i kulture željene destinacije.